I kad nisam baš srećna, imam osmeh! Da li je to do moje prirode ili neki inat upravlja njim kao sa marionetom, ne znam… Na svaku moju tugu, on zategne konce i gle, eto ga! Ulepša mi lice, a sakrije sve drugo.  Osmeh nosim otkad sam se rodila. Kao svoju sestru bliznakinju. Ne odvajamo se.  Nekad se zapitam, da li sam na rođenju i ja, kao i sve druge bebe, zaplakala ili sam se pak samo slatko nasmešila… On je tu i kad sam sama i kad nisam, al’ se tako osećam i kad je drugima potreban i kad je meni podrška. Tu je, sakriven i samo čeka da izleti…