Nikolina i Stefan su 5 godina radili u Nemačkoj a onda su se vratili u Srbiju i ostvarili svoje snove

Vodenični točak u selu Vrmdža, nadomak Sokobanje, se ponovo okreće i to zahvaljujući mladoj Nikolini Stefanović koja je rešila da krene dedinim stopama. Sa mužem Stefanom, bez mnogo razmišljanja i sa velikom radošću, obnovila je vodenicu staru preko stotinu godina.

„Jedini živi predak koji je radio u vodenici je moj deda, koji nam je ispričao da su tu pre njega mleli njegov otac, stric i deda. Kad je deda rešio da prestane da melje brašno, iznajmio je vodenicu nekom meštaninu sela. Kako nam je rekao, osamdesetih godina je definitivno prestala da radi“, kaže Nikolina.

Nikolina priznaje da je na ideju prvo došao Stefan i to čim ga je dovela prvi put do ovog magičnog mesta. Vodenica ga je osvojila na prvi pogled i ubrzo su počeli da maštaju o obnavljanju:

„Tada nismo imali sredstva da počnemo bilo šta, samo veliku želju. Sezonski smo radili u Nemačkoj i posle 5 godina, rešili smo da ipak ostanemo ovde. Ja sam se ubrzo zaposlila u jednoj državnoj firmi i posle 6 meseci shvatila da od toga tek nema ništa, tako da smo rešili da rizikujemo. Sakupili smo sredstva za početak i krenuli! Sami… Malo po malo… Prvo što smo želeli, bilo je da osposobimo bar vodenicu i da krenemo sa proizvodnjom brašna. Kasnije smo dobijali jos ideja, koje ćemo, nadam se, na proleće realizovati.“

Prvi susret sa vodenicom nakon mnogo godina nije bio nimalo lak jer u njoj niko ništa nije dirao još od kad je zatvorena osamdesetih godina prošlog veka:

„Kad smo došli, zatekli smo gusto trnje i koprive iznad glave. Korov, bršnjan i polomljene grane. Jedva smo se, tog prvog dana, probili. Unutra je bilo lišće, orasi koje su donosile životinje i gnezda koja su pravile. Bilo je i paučine od koje se ništa nije videlo. Posle nekoliko dana čišćenja unutrašnjosti, shvatili smo da je pod od dasaka. :)“

Iako je vodenica građena pre više od stotinu godina, Nikolina i Stefan su odlučili da sve što je moguće ostave autentično:

„Glavni cilj i odluka bila nam je da ne menjamo baš nista. Želeli smo da objekat ostane od blata i drveta, baš kao što je nekad bio.  Jedino što smo morali da promenimo bio je vodenični kamen za mlevenje brašna i cev koja sprovodi vodu iz reke u vodenicu. Kamen je bio dosta oštecen, cev istrulela..“

Naporno su radili čitava tri meseca da bi vodenicu doveli u stanje u kakvom je sada. Napravili su svoju malu bajku a tu su bili i prijatelji da pomognu:

„Jedina stvar za koju smo morali da nađemo majstora, bilo je nameštanje vodeničnog kamena i konsultacije oko sistema za rad vodenice. Naravno, imali smo i pomoć prijatelja, kao i meštana sela koji su bili voljni da pomognu. Uz kotlić, rostilj i pivo, sve je bilo lakše. Bilo je i onih koji baš nisu podržavali. Drago mi je što sada možemo da kažemo da smo ih pobedili!“

Za Kafoholicarke.rs Nikolina i Stefan kažu da period obnavljanja vodenice nije bio lak. Uložili su mnogo truda i napora ali uz pozitivnu energiju i vedar duh, sve je bilo lakše:

„Toliko smo se smejali, uživali, družili se sa slučajnim prolaznicima. Svakog dana dešavalo se nešto zanimljivo. Imamo dosta anegdota, ali jedne sa početka se najviše sećam. Bio je to treći, četvrti dan raščišćavanja placa. Bukvalno nismo imali gde ni da prolazimo, ni da sednemo. Na sve to, ja sam morala od kuće da ponesem saksiju sa muškatlama i stavim je na prozor pun paučine, jer mi je unutra bilo prazno bez ikakve dekoracije. Ko god je svratio, gledao je u muškatle, pa u mene. Nije bilo potrebe da mi kažu bilo šta, razumela sam te poglede. :D“

I dok se smejemo Nikolininim muškatlama, Stefan joj suflira da nam ispriča kako mu je „pomogla“ u seči drveća.

„Paa bilo mi je zanimljivo dok je on kosio travu da i ja učestvujem, pa sam uzela ručnu testeru da probam da isečem neko malo drvo koje je, čini mi se, smetalo. Sva srećna, otrčala sam kod njega i vrištecim glasom se pohvalila da sam uspela! Dobila sam jedan bledi pogled, prevrtanje očima i rečenicu: „Ali Nikolina, pa to je bio orah“ ! Ok, vise ne sečem ništa od tada. :D“

Nije bilo lako ovom mladom bračnom paru da svoje snove pretvore u stvarnost ali oni nisu odustajali:

„Uvek smo, nekako, dogovorom i slogom rešavali sve prepreke na koje smo tamo naišli. Držali smo se zajedno u svemu, razumeli jedno drugo i kad smo preumorni i kad nam nije ni do čega… Velika želja je pobedila svaki napor.  Postavili smo cilj, znamo da radimo za sebe, i ništa nas nije poljuljalo. Što se tiče daljih planova, proizvodićemo za sada brašno a uskoro ćemo, nadamo se, imati i prve rezultate. Na proleće nam je u planu restoran sa jelima iz našeg podneblja kao i prodaja domaćih proizvoda.

I za sam kraj ove lepe priče, Nikolina i Stefan imaju važnu poruku za sve nas:

„Ljudi, ne postoji nista lepše nego kad nešto radite sami za sebe, nešto što vas čini srećnim! Postavite cilj, istrajte u tome i videćete, sve će biti lakse!  I najvažnije iz cele naše priče – nađite osobu sa kojom ćete u svemu zajedno uživati, koja će vas podići kad je teško, sa kojom cete zajedno proći kroz sve prepreke i sa kojom ćete se, od srca, radovati zajedničkom uspehu!“

Mi se radujemo njihovom uspehu i najavljujemo da ćemo doći u goste na proleće, na kajmak i domaći ‘leb. Brašno znamo odakle će doći. A ako se i vama dopada njihova priča, bacite pogled na Instagram stranicu jer ova vodenica je i online.

(Kafoholicarke.rs/ T.Gojković)